Braćo i sestre!
Svako godišnje slavlje neopisive pashalne tajne snažno razotkriva veliku i bogatu istorijsku dramu čovečanstva. To nije samo drama oslobađanja Izabranog naroda Božjeg iz egipatskog ropstva ili Drama nad dramama Isusove patnje, smrti i uskrsnuća! To je drama u koju su uključeni i svi ostali veliki istorijski događaji. Iz ličnog života primećujemo kako sve što je dobro i istinito mora da prođe kroz velika iskušenja. Ali ono što je dobro pobeđuje samo zato što je dobro; istina pobeđuje upravo zbog toga što je istina. Ne, dakle, spoljašnjom prinudom ili oružjem, nego unutrašnjom snagom same istinske vrednosti. Svemo ovome treba dodati i sledeće iskustvo: što je veće zajedništvo nosilaca dobra i istine, istovremeno su i bogatiji istorijski plodovi dobra i istine. A svu ovu istorijsku dramu oslobađanja od tame i zla na poseban način otkrivamo u ovoj Jubilarnoj godini.

Mi smo, braćo i sestre, stanovnici ovog našeg podneblja, zato opravdano osetljivi na ova životna pitanja. Pokušajmo kratko da promislimo o tome. Kada čitamo Dela apostolska, čujemo kako je sveti Pavle prošao sa Timotejem Frigiju i Galacijski kraj. Hteli su da idu u Aziju, ali ih je sam Sveti Duh u tome sprečio. Tada je pak Pavle začuo poziv stanovnika pokrajine Makedonije, dakle, stanovnika Evrope: “Dođi, i pomozi nam!” Dela apostolska nastavljaju: “Nastojasmo odmah da otputujemo, uvereni da nas Bog zove da im naveštavamo Jevanđelje” (Dj 16, 6. 9–10).

Ovime je, braćo i sestre, naš kontinent, Evropa, ušao u posebne Božje planove, i upravo je ova, Radosna vest, svestrano preobrazila Evropu. Najpre su toliki mučenici – svedoci Snage Duha – svojom žrtvom omogućili veliki preokret: car Konstantin Veliki, rođen u Nišu, prosvetljen snagom Krsta i nadahnjivan poniznom, a snažnom majkom Svetom Jelenom, odlučio je da slobodu vere i slobodu savesti osigura svim ljudima. Očigledno je da Konstantin Veliki to nije učinio toliko svojom snagom, koliko vidljivo vođen Božjom dobrotom.
Dalje: naši preci su godine 862. uputili u carski Konstantinopolj poziv, sličan onom iz Dela apostolskih: “Dođite, i pomozite nam da na našem jeziku ispovedamo veru u Raspetog i Uskrslog Gospoda.” I tako, tačno pre 1150 godina, sveta braća Ćirilo i Metodije dođoše u Srednju Evropu da bi nama omogućili da Svevišnjeg slavimo na našim jezicima i u školi Jevanđelja pronalazimo put duhovne slobode, mudrosti i istinskog identiteta. Svojim životom i delom, sveta braća Ćirilo i Metodije su ukazivali na put jedinstva Istoka i Zapada, Jevanđelja i kulture, sveopšte i mesne Crkve. Ako je Svevišnji hteo da car Konstantin bude rođen u Nišu, Višnja mudrost je odredila da je papa Hadrijan II imenovao svetog Metodija za nadbiskupa Sirmijuma, današnje Sremske Mitrovice. Znamo, braćo i sestre, da je u veku Konstantina Velikog, u tom istom gradu milanski biskup sveti Ambrozije učvrstio pravu veru i pobedio arijansku jeres, veliku opasnost za čitavu Evropu.

Naši su, dakle, krajevi uključeni u veliku istoriju duhovnog oslobađanja čovečanstva. Ali budući da smo toga bili premalo svesni i nismo dovoljno sarađivali s tim velikim darom Neba, nije se rodilo dovoljno plodova Duha… Mirno možemo reći da je u ovim, našim danima Evropa uputila tako neodložan poziv Južnoj Americi. Iz Buenos Ajresa dolaze tako na stolicu rimskoga biskupa i jevanđeoska radikalnost i solidarnost sa siromašnima u ličnosti pape Franje – svedoka univerzalnog bratstva ljudske porodice.

“Dođi, i pomozi mi; dođi, i pomozi nam!” – to je, draga braćo i sestre, najelementarniji vapaj i molitva svakog ljudskog bića svih vremena i svih krajeva sveta. Niko ne može samog sebe niti da stvori niti da spase. Jer “bilo da smo živi, bilo da smo mrtvi”, u Božjim smo rukama. Božje ruke, u Isusu Hristu razapete na krst, oslobodile su porodicu čovečanstva od ropstva greha: od, dakle, tame zla, beznađa, individualizma, straha i podeljenosti.
Hristov bok je surovo otvorio rimski vojnik! Ali upravo je taj rimski vojnik, kao predstavnik Vaseljene, ispovedio veru u Bogočoveka Isusa Hrista. I kao što je nekada udarcem štapa Mojsije napojio iz pećine ožedneli svoj narod, tako sada Hrist iz svog otvorenog boka svetim Tajnama pročišćava i hrani čitavo čovečanstvo. U svom svetom, žrtvovanom Telu razrušio je zid podela čovečanstva i učinio nas zajednicom sinova i kćeri Božjih, u svom Srcu napravivši prostor ljubavi za sve ljude.
On sâm i samo On jedini, omogućuje svakom ljudskom biću da zaživi životom vere. Vera nije, dakle, neka spoljašnja zapovest i čoveku nametnuta ideologija, nego jedini način životnog disanja koji stvarno omogućava udisanje Duha Uskrslog Gospoda u naše biće. Samo ako naše biće doslovno “diše” Božje tajne, Božju ljubav, Božju snagu, i tom disanju daje ritam molitve, samo tako će moći brzo da “okusi” sveobnavljajuću Božju milost.

Godina vere koju slavimo povodom 50-godišnjice Drugoga vatikanskog sabora, veliki je poziv svima nama da se čitavim bićem obratimo Onome u kome je Život, u kome je Spas. Vera se, dakle, rađa iz gledanja u okeane Večnosti. Veru možemo, dakle, samo da svedočimo, a svedočenjem da otkrivamo sve njene beskrajne perspektive. Zato i jeste prvi i najveći greh onemogućavati ljudima taj pogled ka Izvoru života.
Braćo i sestre, moja najveća želja i moja najsrdačnija čestitka je: Nikad ne gubite Raspetog i Uskrslog Gospoda iz svojih očiju! Uskrsli Gospod neka sija u njima! Tim svetlom birajmo put budućnosti.
Evo zašto se s tolikom snagom trogodišnjih priprema usmeravamo na hodočašće u Niš. Uz veliki praznik Vozdviženja Časnog Krsta, želimo svoje oči da uperimo u Njega, koji snagom “ljubavi do kraja” povezuje Nebo i Zemlju, Boga i čoveka, Istok i Zapad! Gledajući tako, u Godini vere, srcem punim čuđenja i zahvaljivanja, otkrivaćemo da je Hristov Krst veliki znak za svekoliko čovečanstvo i jedini put koji vodi ka autentičnom jedinstvu u različitosti. Naše hodočašće u Niš 20. i 21. septembra biće, dakle, ispovedanje žive vere. Time ćemo dobiti pravu snagu za preobražaj današnjeg sveta.
Već sada se, braćo i sestre, s rukom u ruci obnavljajmo za put vere, za put koji vodi u Život. Neka vam, dakle, bude srećan i blagoslovljen Uskrs! U zajedništvu vere i ljubavi, pratićemo i braću i sestre koji će tajnu Uskrsa slaviti 5. maja. Naš pogled uprt u Uskrslog Gospoda neka bude tako rečit – da jedni drugima možemo ukazivati na puteve jedinstva.
Radosno vas, dakle, blagosiljam u ime Oca i Sina i Svetog Duha.

+ Stanislav, nadbiskup