SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA SVOJOJ DUHOVNOJ DECI O BOŽIĆU 1994. GODINE

PAVLE
PO MILOSTI BOžIJOJ

PRAVOSLAVNI ARHIEPISKOP PEĆKI, MITROPOLIT BEOGRADSKO-KARLOVAĐKI I PATRIJARH SRPSKI, SA SVIM ARHIJEREIMA PRAVOSLAVNE CRKVE SRPSKE – SVEŠTENSTVU, MONAŠTVU, VERNIMA I SVIMA ONIMA, KOJI SE RADUJU ROŽENJU HRISTOVOM, ĆELJNIMA NEBESKE TOPLINE, MIRA I UTEHE – BLAGODAT, MILOST I MIR OD BOGA OCA I GOSPODA NAŠEGA ISUSA HRISTA I DUHA SVETOGA UZ RADOSNI BOŽIĆNI POZDRAV:

MIR BOŽIJI – HRISTOS SE RODI!

Slava na visini Bogu, a na zemlji mir,
među ljudima dobra volja (Lk 2,14)

Ovim najsažetijim programom čovekovog večnog opredeljenja, smisla života i ljudskih odnosa na zemlji, objaviše nad Vitlejemskom pećinom nebeski vesnici rošenja Sina Božjega. Zbog toga je Božić praznik radosti, mira i dobre volje, draga naša deco duhovna. Zato mu se i srpski narod raduje viče nego ijednom drugom danu u godini, i zato ga je okitio lepim i toplim običajima kao retko koji hrišćanski narod u svetu. Gledajući rasplamsale ukrštene badnjake na vatri i oko njih razigrano kolo u kome s unucima đedovi igraju, a shvatajući značaj i veličinu događaja Rošenja Bogomladenca, najveći srpski pesnik je u oduševljenju uzviknuo:
Nema dana bez očnjega vida
niti prave slave bez Božića.

Sin Božji se spustio s nebeskih visina i ušao jednom za svagda u maticu života, baš zato da ljudima donese i otkrije smisao, da nas učini istinski srećnim; da nas očisti od greha, i od svega što dogoni radost od naših srca; da nam daruje život večni i neprolazni. A život večni, prava sreća, braćo i sestre, jeste to osećanje blizine Božje, zajednica sa Bogom. To je ona radost koju doživimo kad se Nebo dotakne srca našeg, kad nas Bog pomiluje zbog učinjenog dobra i plemenitosti, kad se sa Bogom sretnemo, i kad sa Njim zauvek ostanemo. Mir i dobra volja su dva najveća blaga čovekova u ovome svetu. Samo onaj ko njih stekne zna kako je lepo i blaženo ono stanje duše, koga ne bi zamenio ni za kakva blaga ovoga sveta. Onome ko to nije doživeo teško je opisati i dočarati to blaženstvo, kao što je teško opisati med onome koji ga nikad nije okusio; takvome je nemoguće osetiti istinsku radost života. U Svetom pismu se nijedna reč toliko ne pominje kao blaženstvo, mir i dobra volja. Samo se to na jeziku naših starih nazivalo blagodat – što znači blago dato nam odozgo, blagi božanski darovi koji prevazilaze svaki um i svako ljudsko znanje. Vekovno iskustvo dokazuje da prava sreća i pravi mir i dobra volja, samo odozgo dolaze, i da naša zemlja “mati milionah”, sama od sebe, “sina jednog ne mož#! vjenčat srećom”. Skoro svaku svoju poslanicu apostoli Hristovi završavaju pozdravom “Blagodat vam i mir od Boga Oca…” što je isto i kao i kad bi rekli: neka Vas blagoslov, sreća, i mir Božji prate kroz sav život Vaš, vavek veka.
Ugledajući se na njih, i mi Vaši episkopi, čestitamo Vam ovaj Praznik radosti sa molitvenom željom da Vas Blagoslov i Mir Božji prate u novoj 1995. godini Gospodnjoj i u sve dane života Vašeg.

Bogomladenac Hristos nam je otkrio istinu kako se do prave sreće i radosti dolazi. Po Njegovim rečima, da bi čovek njih zadobio mora imati i zadobiti: mir sa Bogom; mir sa bližnjima svojim; i mir u duši svojoj sa svojom savešću. Nemirna duša ne može biti srećna. Zato su prečista usta Hristova ponovila bezbroj puta: Mir vama! Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam! I dodala: ako prineseš dar svoj oltaru, i onda se opomeneš da brat tvoj ima nešto na te, ostavi onde dar svoj pred oltarom, idi prije te se izmiri Bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj… Jer ako vi ne oprostite bližnjemu svojemu, neće ni Bog oprostiti vama (Mt 5,23 -24; 6,15). U Svetoj Zemlji se još uvek zadržao od Hristovih vremena pozdrav: “Šalom” – Mir vam! Kako bi bilo divno da se ovaj drevni pozdrav Svete Zemlje čuje danas na svim jezicima i da odjekuje u svim ljudskim srcima!
Božić je praznik kome se raduje nebo i zemlja, kome treba da se raduju svi ljudi i svi narodi, a ne samo pojedinci. No, kako ćemo se radovati sirotinja bez krova, hleba i odela? Kako će se radovati nezaposleni radnici? Pod našim podnebljem jod uvek se dimi barut i proliva bratska krv. Vitlejemska svetlost još nije obasjala sve mračne pečtere srdaca ljudskih. Još mnogi zlobno gledaju u čoveku, u bližnjem svom, tuđinca i zver i hvale se nasiljem nad susedima svojim. Tako je, nažalost, danas svuda u svetu tako i kod nas. Uz to, hiljade i hiljade izbeglica kod nas i u svetu opterećuju nače savesti i zahtevaju naču brigu i solidarnost. Kako utešiti i ohrabriti to mnoštvo unesrećenih u ove svete dane? Njihova srca možemo obradovati smo ako im jevanđelski i plemenito otvorimo duše svoje i domove svoje i izlijemo ljubav svoju kad, kao ubogi Lazar, dođu na nače kapije, tražeći koru hleba i bratsku utehu.

Druga mora koja nam zaklanja Vitlejemsku svetlost, jest nagla najezda sektaša u nače dane, kako na nas tako i na druge pravoslavne narode. Kao što hijene osete krv i meso, što su ulovili tigrovi ili lavovi, pa se dovlače ne bi li one štogod dočepale, tako su se i razni sektaši i novi usrećitelji, sa parama Zapada sjatili da u ovoj muci našoj kupuju duše ljudske. Sama činjenica da oni ne idu da propovedaju Jevanđelje među ateistima i nehrišćanima; među onima koji ne znaju za jednoga istinitog Boga, već samo sputavaju i zbunjuju one koji žeđ idu za Hristom, dokaz je da ih nije poslao Bog.

Oni su dohvatili samo po jednu mrvu istine iz nače prave stare vere, njome se hrane i druge sređuju, misleći i predstavljajući naivnima da su se dohvatili sve istine… Sve te “mrve” i svi ti “odlomci”, to jest cela istina Božija sadrži se i nalazi u našoj veri Pravoslavnoj, koja je kroz vekove i vekove pokazala svoju vrednost i svoju moć, kako na pojedincima, tako i na čitavim narodima. Ona je kao stari ratnik koji je odneo bezbrojne pobede u borbama za istinu i još uvek sposoban i oran za borbu i pobedu nad lažju, zlom i mržnjom. Takozvane “nove vere” i “novi poreci” su kao regruti još neprovereni na muci i megdanu ili, što je još gore, stare laži i obmane obučene u nove haljine. Zato budimo, braćo, oprezni prema agitatorima “novih vera” i “novih poredaka”. Držimo se one vere koju je Hristos propovedao i koju primismo i naučismo od naših svetih predaka: u Hilandaru i Ćiči, Svetom Ostrogu i Dečanima; u Gomirju i Lepavini; u Milečevi i Savini na Primorju; u Svetom Naumu i Prohoru Pčinjskom; u manastirima Krki i Tavni; u Fruškoj gori i drugim vekovnim središtima nače duhovnosti.

Zato, krštavajte decu svoju i vaspitavajte ih u veri Pravoslavnoj u kojoj ste se i Vi, kao i Vaši preci, krstili i vaspitavali. Poštujte Krst kao znak spasenja i večne pobede; privodite decu hramovima Božijim da se uče strahu i mudrosti Božijoj.
Dužni smo da opomenemo i na još jednu epidemiju koja je zahvatila savremeni svet, pa, na žalost, i naš srpski narod, koja preti istrebljenju potomaka Svetog Save. To je “bela kuga” – čedomorstvo i otuda slab priraštaj u narodu. Tako danas u nekim krajevima nače zemlje ima, avaj, viče grobova nego kolevki. Majke začinju, jer to je skopčano sa uživanjem i zadovoljstvom, ali neće da rađaju i podižu decu, jer to je naporno i tobož ugrožava njihov komoditet. Veliki broj škola, u kojima su nekada odjekivali radosni dečji glasovi, danas se zatvaraju, jer dece nema.
Mnoge majke, koje nisu želele da imaju viče od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim jedincima u ovim ratnim sukobima, proklinjući zato često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže i sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha.
Matematički je izračunato da će Srbi, ako se ovakav priraštaj ne izmeni nabolje, kroz dvadesetak godina postati nacionalna manjina u sopstvenoj zemlji. Tada, naravno, neće viče moći sami da odlučuju o sebi i svojoj sudbini, jer po narodnoj “čije stado, njegova će biti i planina”.
Osim toga, a to je najbitnije, čedomorstvo je vapijući greh pred Bogom. Nauka je danas uspela da mikrofilmovima snimi na jedan kvadratni santimetar nekoliko kompletnih knjiga. A dokazano je da čovek nije čovek samo onda kad se rodi, već i čim se začne. Pri začeću u zametku nevidljivom za ljudsko oko nalazi se kompletna buduća ličnost: boja kose i očiju, lik, stas, karakter i sve druge osobine. Kasnije, hranom i negom, majka samo razvija to već uobličeno biće u sebi. Pred Bogom je greh oduzeti život čoveku. Još veći greh je ne dozvoliti svome detetu da ugleda dana, da ga bar sunce celiva. Kad izađu pred Svepravednog Sudiju, one majke koje nisu dozvolile svojoj deci da budu rođena, srešće tu decu gore i ona će ih tužno upitati: Zašto ste nas ubile, zašto nas niste rodile?!
Na kraju, ne možemo a da ne pomenemo još jednu veliku nesreću, zlobu i pakost, koja opterećuje život našeg naroda u ove dane i pomračuje nam radost Hristovog Rošenja. To je ovaj nametnuti nam bezumni građanski rat i njime prouzrokovane velike nevolje, na prvom mestu nepravedne sankcije kojima nas moćnici sveta kažnjavaju. Što je još gore i tragičnije, ta nesreća, koja nas je snašla izaziva nove deobe i nesloge u samom našem narodu. Sa tugom se pitamo: Kako opravdati pred Bogomladencem i istorijom što oni, koji sami trpe nasilje, moćnici ovoga sveta primenjuju slično, pa i teže, nasilje nad ionako svestrano ugroženom braćom svojom? I, kako takvi mogu tražiti pravdu za sebe, čineći nepravdu onima koji su najbliži?!
No, verujući u Bogomladenca Hrista, mi verujemo u konačnu i što skoriju pobedu pravde Božije u celome svetu, pa i kod nas. Čvrsto verujemo i u to da će preovladati razum kod onih koji upravljaju sudbinama ljudi i naroda u našem vremenu, pa i kod onih kojima je dato da danas upravljaju sudbinom našeg naroda.

Sam Božić nam svedoči da je Bog jači Satane, pravdu od nepravde, istinu od laži, dobro od zla.
Jagnje Božje, Novorođeni Mladenac u Vitlejemskoj pećini, pobedio je svet jednom za svagda, kao i sve nemani koje su na Njega kroz istoriju kidisale; pobediće On i sada sve one koji kidišu na dušu našeg naroda, kao i na život i dušu svih onih koji na zemlji nepravedno stradaju.
Završavajući ovaj naš božićni pozdrav sa takvom verom i nepokolebljivom nadom, još jednom sve nače verne u Otadžbini i rasejanju molimo: držite se takve vere i takve nade otaca svojih.
Imajte mir i slogu među sobom! Držite se skuta svoje Majke Crkve i nikad se ne udaljujte od nje, jer, kome ona nije mati, tome ni Bog nije Otac; takvome spasa ni mira nema, niti može biti.
Sa tom molitvenom željom svesrdno vas pozdravljamo našim pradedovskim pozdravom: MIR BOĆIJI – HRISTOS SE RODI!

Dano u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu, o Božiću 1994.

Slijedi potpis Patrijarha, sedam mitropolita i 29 episkopa Srpske Pravoslavne Crkve, od kojih osam upravljaju eparhijama u iseljeništvu.