Uskrsna poruka srpskog patrijarha Pavla zajedno s 5 pravoslavnih mitropolita i 29 episkopa

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA
SVOJOJ DUHOVNOJ DECI
O VASKRSU 1995. GODINE

PAVLE

PO MILOSTI BOŽIJOJ

PRAVOSLAVNI ARHIEPISKOP PEĆKI, MITROPOLIT BEOGRADSKO-KARLOVAČKI I PATRIJARH SRPSKI. SA SVIM ARHIJEREJIMA PRAVOSLAVNE CRKVE SRPSKE – SVEŠTENSTVU, MOHAŠTVU, VERNIMA I SVIMA ONIMA, KOJI SE RADUJU VASKRSENJU HRISTOVOM, ŽELJNIMA NEBESKE TOPLINE, MIRA I UTEHE – BLAGODAT, MILOST I MIR OD BOGA OCA I GOSPODA NAćEGA ISUSA KRISTA I DUHA SVETOGA UZ RADOSNI VASKRŠNJI POZDRAV:

HRISTOS VASKRSE!

“Zaista, zaista vam kažem… dolazi čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božjega, i iziđi đe oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda” (Jn 5, 25, 28-29).
Od kada je prvi čovek – Adam kročio na zemlju pa do posete Sina Božjeg u telu našoj planeti, pre skoro dve hiljade godina, čovečanstvo je mučila tajna: ima li života posle smrti? Ova zagonetka se samo intuitivno naslućivala, ali je čovek nije mogao potvrditi. Još manje je to mogla mrtva priroda. Zbog toga su generacija za generacijom silazile u grob razočarane što ovu tajnu nisu mogle dokučiti.
Jedini Bogočovek – vaskrsli Gospod Isus Hristos doneo je ključ ove zagonetke. Kao tvorac sveta i očevidac, On nam je objasnio i Svojim vaskrsenjem potvrdio najradosniju vest i istinu: otkrio nam je i podario istinu o večnom životu, da postoji svet duhovni i da su naši pomrli preci i srodnici svi živi; da nas gore čekaju.
Još više, Svojim vaskrsenjem Gospod je digao zavesu između ovoga i onoga sveta. Otkrio nam je da postoji svet anšela i duhova, svet viči i inteligentniji od čoveka. Izneo je mnogo svedočanstava o smrti i vaskrsenju koji dotle nisu bili poznati čovečanstvu. Rekao je i potvrdio da Njegovo Vaskrsenje samo prethodi našem opčtem vaskrsenju, koje đe se dogoditi jednoga dna kada anđelske trube pozovu sve one koji su u grobovima. Otkrio je istinu da postoji smrt duše i tela, ali i vaskrsenje jednoga i drugoga. Rekao je da i duša može viče puta umirati i vaskrsavati. To se dečava onda kada čovek svu pažnju posveti samo telu – onome što je prolazno, a dušu zanemari i umrtvi je gresima, pa je samo uzgred vuče uza se kao pseto na uzici. Na pijaci ljudskog života, najviše je danas upravo takvih ljudi i čuđete najčečđa pitanja: Gde ti je duša? Imaš li ti dušu?
Kad se čovek pokaje, duša počinje ponovo u njemu da oživljuje i vaskrsava zajedno sa telom u punoću života.
Još je Gospod rekao da đe pored pravednika vaskrsnuti i grešnici. A to znači: vaskrsnuće i razni Irodi, zločinci i nepravednici, vinovnici zla kroz istoriju. Vaskrsnuće i ovi, koji svako, pa i ovo naše smrtno vreme koriste u svoje zle i samožive ciljeve, i što u minutu uništavaju ono što su vekovi stvarali. Bespovratno uništavaju ljude i slavna dela ljudskoga uma i duha. Varvarski nište kulturne spomenike, umetničke uzore, koji su vekovima trajali i mnogobrojne naraštaje nadahnjivali i podsticali na besmrtna dela. Ovi će vaskrsnuti, ali ne u vaskrsenje života, već u “vaskrsenje suda”.
Još jednu istinu otkrio nam je vaskrsli Gospod, istinu koja nije svakome baš draga: da će svako delo izaći na videlo. Naime, On je rekao: kad se duša oslobodi tela, njoj postaju poznate tajne koje nije znala dok je bila ograničena telesnim oklopom. A to znači da su našim pomrlim srodnicima poznata i dela koja smo mi pokušali da na zemlji skrijemo od ljudi i od svojih bližnjih.
Naša velika srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, u pesmi “Plašim se smrti”, kaže:

Biće Bogu, kad prispemo u Njegovo krilo,
mutno srce naše sve providno,
videće jedini On što je ikada bilo
u nama i svetiteljsko i stidno;
pa dodaje:
Kad izađem gore…
Šta ću reći sestri kad stane da me pita
za osećanja na zemlji skrita?…
šta reći bratu kad ugleda mene
i moje misli skrivene?

Ovo saznanje čuvalo je našu pesnikinju od moralne kvareži, pa je svetlo i čestito, skoro kao monahinja živela i prešla ka Gospodu i pred svoju rodbinu gore. Ovo treba i mi da imamo stalno na umu još dok smo na ovom megdanu u zemaljskom životu. Jer, kako ovde zaslužimo, tamo će nam Svepravedni i vaksrsli Sudija platiti. Da ovoga saznanja nije, bilo bi mnogo viče zla u svetu. I tako, dakle, pravednicima đe vaskrsenje biti na radost, a grešnicima na tugu i žalost. Još veli Gospod radosnu istinu: “Ko moju reč sluša i veruje Onome koji me je poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život” (Jn 5,24)
Vakrs je večno proleće duše čovekove. A u proleće vaskrsava i priroda Božja svojim starim od Njega dobijenim osobinama: zelenilom, šarenilom, prijatnim i opojnim mirisima. Seme što ga zemlja iz sebe po volji Njegovoj, kao i ono što ga ljudi sa verom posejaše u njedra zemlje, vaskrse, proklija i grana se – da održi vrstu i postane “nova tvar”. Eto nam nauke; eto nam primera rečitijeg od svakog govornika. Ono govori: vaskrsenje je potrebno; ono je zapisano i u samu prirodu tvorevine i svih biđa. Vaskrsenje čega? Vaskrsenje za večni život čoveka. A tog vaskrsenja u večnosti nema i ne može biti bez vaskrsavanja u nama u ovom životu starih vrlina hrišćanskih i srpskih: ljubavi, sloge, bratstva, uzajamne pomođi, žrtve za drugoga, mirotvorstva i svega što je sveto i čestito i milome Bogu pristupačno.
U proleće zmija svlači svoju staru odeču i oblači se u novu. Zamenimo i mi svoju staru ogrehovljenu prirodu i obucimo se u novog čoveka, da bi naša vaskrčnja radost bila potpuna. Jer, što manje greha čovek ima na duši, to mu je veća vera i vaskrsenje, i to mu je veća radost u praznovanju Vaskrsenja Hristova; a što pomračenija i obremenjenija savest gresima, to vera tanja i radost manja. Jer gresi su kapci na duši koji, kad su zatvoreni, ne propuštaju svetlost unutra.
Srbima mnogo i mnogo pomaže i njihova dramatična istorija da lako i svesrdno mogu usvojiti kako Golgotu, tako i vaskrsenje Hristovo kao opšte vaskrsenje ljudi. Jer je istorija srpska sva u padanju i dizanju, u umiranju i oživljavanju, u narodnoj golgoti i vaskrsenju. Kad god se Srbin u svojoj prošlosti izmirio sa Bogom, on se mirio i sa svojim bratom; a kad god nije poznao Boga kao Oca, nije mogao poznati ni brata kao brata. To iskustvo nas hrabri i očevidno nam potvršuje, ukrepljujuđi nas u veri i nadi.
I najzad, vaskrčnja istina je plamen božanski, koji nam dušu osvetljava u tami ovoga sveta, greje srca u hladnođi, krepi u današnjoj svenarodnoj muci, blaži u siromačtini, čini blagodarnim Bogu za sve i sva, vodi nas pravim putem prema cilju, to jest Carstvu nebeskom besmrtnom, Raju sladosnom, životu radosnom, životu nestarećem i neprestajećem.
Da takva vaskršnja radost ozari i vaša srca, želimo vam i pozdravljamo pradedovskim pozdravom večne pobede:

HRISTOS VASKRSE!

Dano u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu, o Vaskrsu 1995. godine.
Vači molitvenici pred vaskrslim Gospodom.